 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast treća [I]
1.
Zavidim ljudima koji ne moraju da se kolektivišu po firmama. Taj osećaj dok piješ kafu a svi oko tebe tako bunovni, u nekom zamajcu utiskivanja u svest običnih, čak ni poravnatih, stvari i bestidnost da se o tome tako i zbori. Ne, nisam ja neprilagođena nego ostatak sveta, i ne mora se kao u nekoj konstantnoj zaveri govoriti protiv vremena koje je ili pretoplo ili prevruće, u svakom slučaju, uvek loše, dok oborenih pogleda preživa se burag navike, slabo zaptiven i nimalo mirisan. A meteorologija jednako Bog? Ništa pa ništa. Evo, sad sam zbrisala iz zagrljaja mrtvih. Možda sam mogla poljubiti koga, ali nisam, zaražena sam neljubavlju koju evo tek ovako čistim sa svog šlepa. Evo, tek ovako, cibzar na srcu zakopčavam, uceljujem se rečenicom sestricom. Teško mi pada ta sveprisutna spremnost na najgore. Koliko dugo nisam videla živo biće, dugo, veoma dugo. Na sreću, prenulo me potpuno bogoštovlje u očima jedne šestogodišnje Katarine, čudno zaplamtele. Močvarno zeleni sjaj, verujte mi, Filemone, sjaj od onih najlepših i najređih.
2.
Dovoljno dugo vetar je prolazio, dovoljno da je već nešto upamtio. Naveče livadski pelud nanese i srčani šum piramida i oči bez kapaka, blago uzrujanih u smrti Kolhida, pobaca samo zbog naše sete, zbog naših belih rafova s namotanom plaveti za šivenje i to traje miljama obrva, vetar zbori o smrti, vetar se vrti, presamiti se i iskašlje, i skopni sam. Skopni sam sa naučenim lekcijama a onda podigne glavu kao da mu još uvek nešto nije jasno. Ponavlja se. Ponavlja se. Velika blesa.
3.
Sa krova zgrade napadao šapat, u rosi od uzdaha Demetre kondenzovan. Jablan je jogin, ne pomera se, postoji i to mu je sasvim dovoljno. Pod rukom jedno seosko dvorište. Farmer u kotarici nosi mirise trave i kao mesija prednjači kokoškama. Posipa im zelenu manu, ne peva Una fortiva lacrima, iako bi trebalo. Kokoši su od mog mesa, plavo baštensko crevo namotano i sjajno, serpentina iz šupe, od mog mesa i vodotoranj u daljini kao budha bez sledbenika od mog je sekundarnog mesa. Sve je lepo, stoji.
Sunce me pomazilo sa toliko ljubaznog propitivanja za zdravlje da sam ga požnjela, oplevila i spremila u škrinju, da mi se nađe pod snegom, da imam čega da se sećam i čemu da se nadam, da ga ispisujem po magli, iz turšije da ga vadim. Sunce Zornjača, Princ s dugom kosom, epicentralni pas na Galilejevom povocu, lampa u mom mozgu, delfin u bezdnu, u njemu Stanesku, Sioran, Sirin sad sanjaju, u tom krevetu za najbolje. Evo, u ovom momentu, hajde svi da mu se približimo, da krenemo u razgledanje, u turistički obilazak materijalizovanog smisla. Malo šetnje neće škoditi našim neprosvetljenim snovima. Sunce može da sprži našu kožu, ali našu misao ne. I tako, ta divna lopta što pulsira, dajte malo da je nežno namažemo uljima za sunčanje, da je naložimo našim strahopočitanjem, da se iskrizmamo pre nego što stanemo pred Gospoda. Solarna esencija se nalazi u našim solarnim pleksusima, osim svih onih surogata koje smo večerali. Ali, basta. Vraćam se seoskom dvorištu koje posmatram sa drugog sprata zgrade u kojoj ispunjavam radne i druge obaveze, čestito, građanski. Dakle, farma. Vidim odavde unutrašnjost kućice nekad tako temperamentnog psa. Je li ti zima, srce malo? Zagrli kost, idu hladni dani. Na štriku jeftin veš, ne njiše se dečje rublje pa me štrik ne tangira. Sija se smaragdna trava, tako raskalašna u mleku magle. Ako legneš kasno i probudiš se rano, ništa nećeš propustiti. Jedna persona, mršava od pasjaluka, dosta neuverljivo tvrdi da je Ona. Jutro, stakalce u kaleidoskopu, pogledaj kako te timarim češljem za bebe, samotno si i rasteš kao spokoj.
Sveži me toplim isparenjima čaja, na usne pritisni celov svih tih magli, u prstima pavedrine budi golicanje, sedi mi na liniju života u desni dlan, ukotvi se i ne odlazi.
4.
Oprosti mi, u presi Tvojih dlanova boli strašno i boli nežno. Oprosti za suze. Kakva korist od njih. Inteligentna divna majastro, jednog teskobnog poslepodneva sletela si i na moj prozor i pozvala me k sebi, ko sad da se seti šta ono beše jad. Lepo je leteti u Tvojoj nepomičnoj drhtavici. Kako sam ti malo otud donela, na ovu stranu gde si opet Ti. Reči ostaju, zaveju neko dvorište pa se istope, kao ratnici porobe stare religije i njihove kontinente sve da bi napravili mesta za drugu neku invaziju. Reči zapremaju istoriju. Od mrmota bruji plava lopta da se ražališ. Sve što znamo je da remetimo tišinu i to je ono što zovemo život. Pesmo, dođi, lako, tiho, kao oprost pristani iz nekog unutra u moje unutra, kreni iz mog ćoška, za sto mi sedi, ali kreni! Zaplivaj, uplivaj, uroni, da ti na mišici ostavim trag svoje reči, udaj se za mene, moje grlo je prsten tvom hodu, hulahop tvojoj igri. Odakle si, gde ideš kad zamineš, utvarna, ne idi, ti si mi vid i san o gledanju. Eto, tako dođi, tako lepo, fino, tu odmori, vidiš kako je ovde dobro a ti već htela poći. Posluži se, evo ti knjiga, šta bi čitala, hoćeš charry brandy, hoćeš cherry, izvoli prozor, zini, ubaciću ti promaju, daću ti usisivač da mi usisaš kuću, da mi očistiš memlu. Nisi gladna, nisi žedna, ništa nećeš? E pa tornjaj se onda! Ali, nikud bez mene, ehej, nikud bez mene!
5.
U šest ujutru vršačke vrane odnekud doznaju, navijene su za tu svrhu, da Sunce zeva i odmah se bace na gimnastiku. Eno, ustremljuju se na Hičkoka koji upravo sad trči Abraševićevom. Tri jata takmiče se koje je bolje, podsećaju na morske ribice što za Dan mladosti u vazduhu forsiraju obrise raže, liče na flotilu brikova sa superpametnom busolom, kao da plešu preko muzike iz filma Bilo jednom u Americi. Prodavačica kroasana nije ni blizu tako letački raspoložena. Trebalo bi uhvatiti emfazu neke od ovih vrana, što je u svakom slučaju zanimljivije od najk patika prizemnih, solidnih nogu već pomenute prodavačice, prizemne kućice bez mansardice, koja lisnato testo ne nadeva nikakvim prelivima radosti. Ko će da doručkuje nike-patike, ja ne, hvala. Uprkos zdravom razumu, verujem da perje klikće ura. Tako mi izgleda. A možda su se ipak smrzle Vrščanke, uhvatile im se ledeničice po kljunovima i kandžama pa moraju da se razmrdaju. Treba nekako preživeti i ovaj dan. Ptice imaju povišenu temperaturu. Dok tvoje srce jednom preskoči štrik, ptičije dvaput. S ovim Botaničkim vrtom i njegovim podstanarkama, mogli bismo, mislim, u Evropu, da nam je do te drolje kojim slučajem stalo. Avijatičarska škola žilave generacija vrana sprema zimnicu od polumraka do polumraka. A u mraku, uh, u mraku, padobranska elitna jedinica uči zimsku padavicu naizust. Dakako, ostaviću mnogo svojih emocija tim teskobno montiranim pticama, mrtvački obučenim, i čak ću sebe ubediti da njima, da nekome, to može nešto značiti.
6.
Kišu, kišo eleuzinska, pljusku preko golotinje, budi, budi ovde. Daj mi injekciju, bolna sam. Ti sad vidiš sve toksine u meni, sve brane prane, ali oženi me, ti me oženi. Mali gravitacioni uteg, moj sin, drži me na uzdi kao poslušnog vilin konjica, pogled mi je bumerang, u defanzivi breze po nogama saseče, Vincent Van Gog, Wholly Spirit, whole in Spirit, naslikao je ovo modro veče, kako vidimo, puno dijalektike. Telefon ćuti, ima vosak u ušima. Ne zaslužujem niti jednog arhanđela, a manje od toga me ne zanima. U meni se danas, evo već je šest po podne, uzalud propinje ogroman riđi konj. Pun je Mesec nad mojim tužnim selom, okrugao nekom drugom. Gde ste vi, moji drugovi, u ovoj postmenstrualnoj, postkofeinskoj, postepifanijskoj krizi? Ular u zubima milozvučno žvalim, sve nešto sladunjavo osećajući. Nije mi tu. Nije mi tu. A ne mogu da ga ispljunem. Dokle ovo češanje? Žene neguju dugu kosu, nikad čule za metafiziku, a ja, da se i na prst ošišam, neću se osloboditi elektriciteta u svojoj minimalističkoj koncepciji sveta.
Kišu, kišo eleuzinska, pljusku preko golotinje, vidiš li onaj nadgrobni spomenik bez epitafa? To je moj bivši princ, ogromni kameni blok nekada nečega veoma lepog, veoma čulnog, veoma mojeg. Trudila sam se da ne idem ni levo, ni desno, ni napred, ni nazad, ne tražim da mi se umanji krivica, da mi se naivnosti progleda kroz prste, samo snage. Moji drugovi, vajkadašnji, najdraži i pokojni, duvajte mi u mehove, vratiću vam istom merom. Nego, skratiću. Kišu, ti ovo razumeš. Idi hitno k Prestolima, jer meni su danas ogavni, i reci da mi je dosta podmetnutih kukavičijih jaja i odlaganja. I naiđi opet.
7.
Na teveju defileju polunagi narcisi, sve u svemu simpatični, isto tako kroz svest, prođu s jedva primetnim molerskim mazarijama.
Mama konačno otputovala, nosi joj torbe moj zeleni konj, zvani Bajk. Noć je mehur vlage, isitnjene u notnoj svesci tišine, plutamo istinoliki, mi, majself end aj. Ti pomislio da ću te ostaviti? Nemaš sreće. Sa peteljke gladna usta možda prvo skinu mene, što im ja odavde mogu preporučiti, ali ne marim, trešnje slušaju zvuk jedne trešnje jer su mnogo, mnogo inteligentne. Plutamo istinoliki, sečemo biciklom put na nadsvest i podsvest, ukopani u apsolut, sami smo. Neminovne su naše zajedničke noći, naše kriške oblače se voćki, sjedinjuju nas razjedinjene. Egzistencija je ludi hormonalni poremećaj nečeg još većeg, još bih kafe a nema više, dno uvek dođe prebrzo u onome u čemu se uživa, da li me deprimira! Da sam peljar na gigantskoj regati, dobro skriven, otkud ste vi mogli znati? Mogu ti reći gde je sprud i jednu prozirno jednostavnu stvar. Pišem tebi, zbog tebe. Objaviti, to je kad te neko, do koga ti je stalo, pročita. Nego, gde ti je rikša, vilinčice, kako si lepa duša, prava ženska, sa stene ću se baciti u propolis, posrkati ga iznutra, poistovetiti se. Želela bih da te veoma nežno zaustavim.
Zamisli u ovoj zatamnjenoj metropoli, Plandistanu, glavna ulica od makadama,
s jedne strane ništavilo, s druge strane ništavilo, sva se skvasila, magla tinja na crtici između dve reči, kolobari noći se otpuhuju, sviće. Idemo peške iz mlina Bajk i ja, dve vekne hleba priljubljene i tople u platnenoj plavoj vrećici drhte iza sna, glina se polako rastvara.
Ovo je realno. Stvarno je noć. Stvarno petlovi kukuriču na vampire. Stvarno, ovo što hoda uz bicikl sam ja. Rosa mi ublažila crte lica, povrh svega, mračno je. Veoma, veoma lepa osećanja. Bog je sićani slavuj s makadama, pije sa ruku freske, sadržinski igra se notama. Tu pomislih na tebe. Ako sam uopšte prestajala da mislim na tebe. Na to kako te držim za ruku i kako koračamo kroz san kao nešto najdivnije što je san imao prilike da vidi. Voz je od ljubavi, to iznenada shvatiš tek na nekoj okuci od koje se ništa ne očekuje. Nešto nas baca ovamo svaki put da iznova ispljunemo hostiju, žeton za večnost, i poklonimo se.
8.
Kisnu dve grlice na anteni. Zašto lepo ne odu u zaklon? Topli oktobar, dve reči slučajno zaljubljene, muzika za nepokretni ples njihovih zagledanih očiju. Neodoljiva, šarmantna kemp teksturo svega, imaš strava sadržaj, ostala si srećna u nesrećnom svetu, to je vraški zajebana stvar. Aplauz tvom glamuru.
9.
Pojila bih te sokom od akantusa i sekvoje, zamešanog sa suzama lutkica i meca koji su doživeli duboku starost. Za sve što nisam imala, imam tebe.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
