 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Čast druga [I]
1.
Ljubičica, u stvari, liči na velikog rasnog, ljubičastog moskita.
2.
Skarabej kotrlja oblutak ljubavi, prsti su zacenjeni stvarima koje grle, ruke duge, duge do poslednje sijalice neba, školjka je nošena penom koju opeva, bukti gospa Smrt lelujava smeja, sa Venere pada mirisna borovina u snopovima, sakriveno pod reč srce peva.
3.
Na večeri za koji sat, zobaćemo moju glavu-nar, čeprkaćemo svi, što se nađe pojesti, da utolimo žeđ, popićemo ceđ, zaceliće ulkusi, ukvasit' se ubrusi, a evnusi i testisi - zaorani zeusi.
4.
Odevena sam u sobu 3 sa 3, sa krevetom (u njemu moje dete čita Ivicu i Maricu), dve udobne fotelje u dezenu morskih algi, prikučene stolu kao da će se na njemu nešto desiti, i zrakom punim neuzletelih nevidljivih ptica. Na hiljade očiju čita iz mojih očiju, teskobnu nelagodu češljam niz leđa a mrzim kad to činim, nikad više mušica oko sveće čiji plamičak nije zamirisao, nikad lepšeg predvečerja, sve je spremno, ali tebe nema. Ne poznajem budućnost, znači, moje znanje je nikakvo. A prokletstvo bi bilo znati budućnost, ubistvena dosada. Also, sva čar našeg života leži u činjenici što smo tolike neznalice. Ja, pacov koji je napustio brod koji tone, ja, detenosac, kukavna s pokrićem, ja pa ja, krpelj u kupelji krzna božjeg, ne vidim ništa, ne znam ništa. Kaži mi, arhanđele, kud ću s izduvanim balonom svoje duše, najbesmrtnije na svetu?
5.
Kao da sam čitavu večnost ovde, možda sam ja odavde. Curka česma u tuđoj avliji kao moja klepsidra, pored je neuznesena trava, neuzneseno blato, neuzneseni šljunak, jednoga dana tuda će hodati groblje. Sa čim uopšte integrisati se? NATO ubija divljač u nacionalnom parku zemlje koja je crna kao jad. 24 apači helikoptera dabogda u zemlju propala. Poezija je juriš lokomotive izmeta iz metroa tela, niz porculan WC šolje, u metro kanalizacije. Sve ide svojim tokom, sve se kanališe.
6.
Nema smisla da ja sedim ovde sa prevrnutom kožom, nema smisla, želim da trčim. Kakve veze ima život s Otkrovenjem po Jovanu koji svoju dušu čisti i mamuza u mračnim apokaliptičnim snovima, utisnitim u kolektivno nesvesno stada po čistoj inerciji. Sve sama redundanca, koska za glodanje. Sveska na kvadratiće propira fantazmagorično trajanje na Zemlji, hvata u svoju od paučine gazu jesetre od po 125 godina, teške kao kredenac. Bez te potere, tog sita, tog plemenitog metala, tih metuzalemskih riba i tog džepa zaboravljenog sećanja, zmija koja je maločas, tako tanka i neugledna a otrovna kao đavo, šmugnula u gustiš zatravljenih cigli, nikad ne bi dobacila mi u trku po zapaljenoj ulici : 'Psss, dođi večeras, ženi se zmijski car!' i nikad ja ne bih došla na taj randezvous sa otrovnicama. Da li uopšte neko razume o čemu govorim? Tanki mlaz crvene olovke presipa se nepotrebno na ovaj svet simetričnih linija u svesci, natapa svest pipeticom na temenu, natapa svest.
Strmi je jauk u unutrašnjosti bića ma koliko piramida izgradili. Na činiju zelenih jabuka dugo pada pogled neke žene, dok klečim.
7.
Seksa, rukopisanija, toplih ruku, upaljenih televizora, koliko noćas? Koliko neposlušne kose i skliznutih naočara, koliko? Smešno visok napon između glave i nogu, na sat od proleća utrpao mi se anđeo pod rubašku, svečanu i novu.
8.
Kao sa karusela venčanice, sa krošnje procvale kruške otkinula sam cvet i latice posula po šljunku, čija bolna multipliciranost izluđuje, da se ne izgubim. Napolju nije bog, sad sam bila, provereno. Taj vrag, Luna, dobila je oreol kao svetica, zatrudnela, ubledela, pljuska naša krv atlanska njoj, njoj kako se prohte. Ona svakako nešto želi od mene, cepa mi misli na dvoje, pantljike i rojte vezuje pa poje, kakvi su to uopšte psalmi, nisu to psalmi, to su moje suze, prosto i jednostavno suze, prstenje sa ruku vode. Ja sam tako mala, prazna kao raka, a sve sam. U herbarijumu maslačak, bože moj, kao alef, živi lampion. Moj svet od zaboravljanja i prisećanja, veoma plodna nekadašnja lava, zabavlja se i spava. Ugašena su sva svetla, utihnula je muzika, nečujna je moja lobanja, veličanstveno kristalna, što plovi svemirom samo zato da plovi svemirom. Prohladno veče, kraj travnja.
9.
Po zlatnom odru device mru... Sam ja.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
