Da od ove autorke nismo videli toliko zagrljaja i rukoljuba, nemo i pesnički upućenih običnim rukama običnog čoveka, u njenoj prvoj zbirci poetizovanih epifanijskih pisama, mislili bismo da se sva mržnja na obično i svakodnevno slila u ovaj mali format nove knjige. Crni Kremenko je priča o dva virtuelna lika koji, da bi se podvukla horizontala života, nose imena crtanih junaka. Tu su, dakle, Vilma i Fred i oni su, kroz ja-perspektivu pisca, jedine osobe koje imaju pravo na reč i od kojih saznajemo o njihovim partnerima, Barniju i Beti. Tema je ljubav i obredna žrtva. Prostor: Ulica Priviđenja, mesara Dim, Drvo spasa... Kad bi se žiža smisla, za kojom svi tragamo, nalazila s druge strane razbijenog ogledala ove farsične, i istom elegične egzistencijalne drame, virtuelne ne samo zato što se Vilma i Fred elektronski dopisuju, morali bismo je naći u pokušaju autorke da uceli svoje lične arhetipove Muškog i Ženskog. Ako je Vilma Vivijana ozarena i odlepljena od života (pre ćemo je naći u krošnji smokve koju, što da ne, možemo posmatrati i kao Drvo Života Gnose, nego uz muža Barnija), onda je njen obožavalac Fred nosilac onog principa kojeg Vitgenštajn karakteriše kao bogotražiteljski. Zato on simbolički strada i to baš u crkvi, e da bi umro stari čovek koji ne zna istinu i traži je, a vaskrsao novi u probuđenom Jastvu i znanju. Ova priča, kako vidimo, ima duplo dno. Na površini klizite po beketovski ogoljenom nihilu, kroz burlesknu sprdnju sa literarnim rekvizitima sve do antifabule, a na dubljem planu možete uočiti razračunavanje unutarnjih sila psihe koje traže smisaone kanale za svoju magmu. Rečenica kliska i jetka. Džungla misli, uz malo ozbiljnije čitalačko iskustvo, istraživački prohodna, budi jezu i miriše na reski ozon.
Knjižica za apokaliptični 21. vek.
Boggy Herzfield