 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Vilma se ljuti što se Fred pojavljuje sa ženom, ljuti se i na muža pisca koji je obožava
Barnija ću ti pozajmiti. Nemoj da ga čitaš, molim te. Nego i ti nekome pozajmi. Neka sudbina te knjige bude izgnanstvo. Kad se već zove Udaljavanje od teme, tako joj i treba. I sigurno će ti se jednog dana vratiti. Jer dobra knjiga se nikad ne vrati.
Kad si već strčao niza stube, kad već nisi sleteo, zašto si nju poveo, zašto s njom pod rukom? I ta njena izazovna (svako bi se gnomno za njom okrenulo) haljina na raskopčavanje, na raskopčavanje s leđa, dugmad koja se vuku kao šlep, kao vrpca baruta, s kraja zapaljena. I samo je pitanje vremena kad će bomba da se rascveta. Vas dvoje (a znaš dobro da taj broj ne podnosim) raščupani posle seksa, svađe, seksa. Fuj!
Mrzim te.
Dobro, mrzim te. A sad čuj. Hazbend mi se dao u promet. Častio ga kasapin i zamisli, od honorara moj mužić mi kupi – šta? Svoju knjigu. Barni, Barni, nigde kraja tvome samoljublju. Ne mogu da čitam njegove knjige. Uzalud, uzalud, uzalud me cima. Dovoljno gubi u mojim očima što je do idiotizma navalentan: A, gle, ovo kako sam pametno rekao, hm? Vidiš, neke nas knjige i s drugog kraja kontinenta potope u svoje sjajne svetove, a neke ni iz najneposrednije blizine nemaju snage da nas pokvase. Jedva da nas poškrope i zbog toga neumesnog prokišnjavanja, možemo i hoćemo, i želimo, s pravom da se ljutimo. Hazbend nema šanse kod mene. Da čemu vredi, napravio bi mi decu. A ne ta tzv. produktivnost, mentalna prepotencija. Barni, Barni, konstantno se udaljavaš od teme. Šta sam ja? Zašto sam? Pitanja ofucana, ali jedino bitna. Zakopati se u svoju klepsidru i ne izlaziti dok se ne reši osnovni problem. Jer naš osnovni problem nije novac, ručak, garderoba, neostvarena veza. Naš problem broj jedan je ja. Smuči mi se kad pomislim da sam u pravu. Barnija ću ti pozajmiti. Nemoj da ga čitaš, molim te. Nego i ti nekome pozajmi. Neka sudbina te knjige bude izgnanstvo. Kad se već zove Udaljavanje od teme, tako joj i treba. I sigurno će ti se jednog dana vratiti. Jer dobra knjiga se nikad ne vrati. Ko je rekao: Literatura je čudna domovina? Umetnula bih: Literatura je čudna zamena za domovinu. Na sreću, ti i ja smo apatridi. Nema pedlja zemlje da je mi nismo izmakli pod svojim od tereta spuštenim stopalima. Dokle nas to može odvesti, Fred, ogledalo, ogledalce moje razbijeno?
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
