 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Umro Fredov poočim, o Strašnom sudu, Beti ne propušta sahranu
Čuo sam kako se Beti sprema za sahranu. Posle će opet podetinjiti, ali u stvarima sahranjivanja nenadmašna je. To obožava. Uvek nešto ubaci u kovčeg da bi mogla da se bavi pokojnikom čim mene posle ponoći iscedi. Veštičari jer ima potrebu za posedovanjem bilo čijih osećanja.
Vilma, umro je jedan gnom. Strašno, zar ne? Pročitao sam, razume se, tvoje pismo. Hvala. Dugo ti se ne javljam pa si razvezla. Izvini što sam te ostavio da visiš sa drveta naglavačke, kao obrnuti Hrist, s lap-topom u ružičastim prstima Umro je jedan mladi, veoma mlad, mlad kao izdanak starkelja. Nisam bio na sahrani. A taj čovek me othranio. Star je bio još kad su se moji razišli i ostavili me njemu, nijedno me od mojih roditelja, pokoj i njihovim dušama, nije htelo. Kad sam čuo da je preminuo, zaključao sam se u sobu i ponašao se kao da se ništa ne dešava. Nisam morao mnogo da se trudim. Ionako se nije dešavalo ništa. Osim mene. Ja sam se izdešavao, izdešavao, naime, isplakao se (zvona su zvonila za mnom) i buljio u jednu tačku. Tačka, tačka, tačka, ponavljao sam. Čuo sam kako se Beti sprema za sahranu. Posle će opet podetinjiti, ali u stvarima sahranjivanja nenadmašna je. To obožava. Uvek nešto ubaci u kovčeg da bi mogla da se bavi pokojnikom čim mene posle ponoći iscedi. Veštičari jer ima potrebu za posedovanjem bilo čijih osećanja. U početku je sve činila da me impresionira (ono sa zmijama i gušterima ima logike), iako u to vreme uopšte nije bilo potrebe, tada sam već bio impresioniran njenim bajnim gnomskim telom. Možda sam ja od nje napravio vešticu. Možda na taj način saučestvujem u zločinima i sa njom ću morati u peć. Napokon, kriv sam, eto, što sama odlazi na sahranu mog poočima. Da ne govorim o tome što će, ako ostane sama u kapeli, skrnaviti leš i drugim, na meni već oprobanim, metodama. Sutradan je bila daća. Slušaj stih: Beti ide na daće a ne nosi ni gaće. Prokleta namiguša. Nisam išao. Kad god sednem za sto, čini mi se da jedem za mrtve. Čuj, osećam prisustvo mog poočima svud po kući. Gotovo da vidim koliko se naljutio. S vremena na vreme, nešto tresne na pod. Nevidljivi oblak ljutnje zahuktalo se muva po kući. Najednom upali TV. Z-z-z, zazvrnda TV-WC, i viknu glasom pokojnog mi staratelja. A, tu si! Nakašljao sam se: Valjda bi trebalo to ja tebi da k... Dosta! Mamlaze da bi mamlaze nijedan. Zar sam te tome učio? Nezahvalno p... Kr-kr, nestajao je ton. Slika je još malo skakala na ekranu i izgubivši poleta, otišla uz jedno besno kvrc. Rastužio sam se. Nemam fine tonere. Sposoban sam samo za nihilizam. U neku ruku, nihilizam me je načinio neprirodno velikodušnim. Gnomi su do te mere prozirni da tu stvarno nemaš za šta da se uhvatiš. Moj poočim ne može da se smiri ni na pet minuta. Kad dođe Strašni sud, mrtvi će ustati iz grobova. Mogu misliti što će to biti veselo. Sav taj ološ, kaluđeri tvrdi kao drenovina, sa zadahom iz usta koje samo dobri Bog može da proguta a da se ne otruje, priglupe svetice, Jehovini svedoci, bučni i oštri. Zađevice i raspre, prepucavanja, mi i vi i oni. Kao i neki padobranci. Zadesi li se tu, greškom, nego šta, i moja malenkost, moliću se da naiđe kakav nezainteresovani znakomij i razbije mučnu kič sliku. Šalu na stranu. Zaklinjem se, ako tako odurnu stvar Otac moj ipak, u šta veoma sumnjam, sudeći po nenadmašno opakom originalu ovostarnog, plagijatorski priprema, bez obzira i na sve estetske efekte, biću palikuća, biću gutač vatre, biću salamander, biću Juda. Uspelijeg Strašnog suda od ovog tekućeg bojim se da nema.
Vilmice! Vivijana! Jesi li to ti? S prozora videh te kako ulaziš u mesaru Dim. Jesi li luda? Čemu taj pomak? Nadam se da strela nije napustila strelca. Trčim dole da te vidim.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
