 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Vilma ne bi da preuzme ponuđenu ulogu ali priznaje da je interesuje samo Amor
Činim strahovit napor da mi se ništa ne dešava, ali ovo sam ponovila dovoljan broj puta pa se, avaj, već stvorio lajt motiv i kontinuitet je njime počeo da se hrani. S ponosom mogu reći, meni se ništa ne događa, osim u prevrnutoj šoljici kafe u kojoj je talog jedina imaginacija. Klobuči mi se plafon, buđaju mi zidovi. Mislim da imam dovoljno problema i bez izmišljanja.
Fred. Ogledalo. Ne znam o čemu pričaš. A i to što pričaš - jako je dosadno. Ne držim ja nikakvu nit i ti to znaš. Nemam obraza da te dovodim u zabludu. Ali, isplači se, sine. Isplači se. Tvoje je carstvo nebesko, mali nebeski čiru. Prođe sve.
A ti ne pitaš za Barnija, hm? Pametno. Sliniš. To nije pametno. Uozbilji se. Osmotri nebo. Toliko smo zaokupljeni preživljavanjem naših malih, sablažnjivih života da nebo niko živi ne primećuje. To je ono što ne mogu da oprostim gnomima. Hazbend Barni piše, potpuno se uživeo u glavni lik svog romana. Čitaćeš. Romančić će stajati dole u mesari Dim, gde je prvih nekoliko delova već u prodaji. Gnomi slabo čitaju, znaš i sam, ne prodaje se roba, mada je na apsolutnom sniženju, tj. ko kupi, dobije jedno konzervans-pakovanje mrvica. Ali Barni ipak opravdava svoje, kako sam kaže, horizontalno tapkanje u mestu i oseća se korisnim. Blago njemu. Ti znaš da nemam nikoga. Stupiti u brak znači pustiti uzrok da se mimoiđe s posledicom. Ljubav, naše metafizičko dete, ružno je kao akrap. Fred, ogledalo, vidiš li kako raste NAŠ sin. Amor. Već nosi štrumpfhozne i male crvene čarape, sistinski kuštravu kosu, i presrećan je. Naša krilata ljubav koja podrazumeva sve. Živiš obasjan njegovim licem. Živim obasjana njegovim licem. Fredi, znaj, sledeći put kad se vidimo, život će ti zaista visiti o koncu, o Diomedovom koncu. Naše retko napredno dete, po sopstvenom priznanju, želi da nas likvidira. Zvezde cure u slivnik zvučno. Neko plače. Neko kašlje. Slobodno me idealizuj. To ide u prilog idealizaciji. U krošnji Drveta, na kapljici smole, snim snove. I čim prestanem da te čitam, zapitam se šta traži taj Fred u mom šupljikavom životu. Dobro pišeš, hvala dragom bogu. Nevolja je u tome što je i tebi lice od stakla i sve se na njemu vidi: kud ti umni um skakuće, za čim se isteže, kako ga spoljašnji podsticaji oblače u svakakve dronjke. Šta se tu može, ti si dete staklorezca. Dobro tkaš. Po svemu sudeći, to ti je jedina vrlina. Upoznala sam jednom čoveka, ne pitaj me gde, koji vodi neslućeno intezivan unutrašnji život, ali se na površini od svega toga ama baš ništa nije videlo. Ali, takve sam ja šugave sreće, taj dotični, oka bistrog, sačinjenog od okeana, bio je isuviše besmrtan za mene. Ne znam ko sam. Imam samo misli, papirne maramice. Glačam dugu, koja počiva negde na horizontu a i ne vidim je. Služim se prenesenim značenjima. Šepam. Oblačim pižamu, idem na spavanje, presvlačim se kao automat za presvlačenje. Na mene san jednostavno skoči. Zaskoči me s leđa. Kao što ti zaskočiš svoju ženu Beti. Da mi injekciju s anestetikom i ja jedva da dopuzim do pokrivača. A ponekad, gde me uhvati, tu me i ostavi. Odvede mi dušu u nepoznatom pravcu. Kad se probudim, podsetim sebe da te volim, jer mi, gnomi, moramo da se resetujemo s vremena na vreme, ako nećemo da živimo u staklorezačkoj stvarnosti. Umorna sam. Odoh da umrem. Ne piši više.
(posle)
Opet ja. Sviđaju mi se ova naša pisma. Tako su rasturena sa svih strana. Kao da neko mehom upumpava vakuum. Nema događanja. Mrzim događanja, ona podrazumevaju kontinuitet. Mada jedna slatkasta vizija eteričnog mosta kao svoda koji natkriljuje priču, pisma i jauke, baš bi lepo, baš pihtijasto, delovala u ovom mraku. Spreman si na kompromise, animuse. Ipak, volim te kad pišeš. Tekstil prija duši mojoj. Jadni Frede. Naša ljubav, koja snosi sve, ovih dana tumara kao jurodiva.
Kažu gnomi: Fred je prao klozete da bi zaradio novac i kupovao svojoj ženi, Beti, skupocene haljine u kojima je mogla samo da se kurva. Kažu: Beti je varala Freda u svakom pisoaru. A kad nije imala ljubavnika, okretala se za gušterima i zmijama. Sve uzalud. Njena neutoljiva potreba da te učini ljubomornim nije naišla na razumevanje. Čak je i smrt začepila nos i mimoilazila je s velikim gađenjem. Jer nije lasno umreti. Umreti nije lasno. Ona te voli. Ti voliš mene. Život prolazi.
Ah. Ah. Činim strahovit napor da mi se ništa ne dešava, ali ovo sam ponovila dovoljan broj puta pa se, avaj, već stvorio lajt motiv i kontinuitet je njime počeo da se hrani. S ponosom mogu reći, meni se ništa ne događa, osim u prevrnutoj šoljici kafe u kojoj je talog jedina imaginacija. Klobuči mi se plafon, buđaju mi zidovi. Mislim da imam dovoljno problema i bez izmišljanja.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
