Vilma, ogledalo. Naša dva ulaza deli samo mesara Dim. Imamo sreće što se nismo i lično upoznali. Jedva da smo se sreli, klimnuli glavama i produžili svako svojim putem. Ja sam zbunjen ušao u pogrešan ulaz, ti u onaj preko puta, valjda na posao. Čini mi se da je dijapazon našeg pomeranja, satelitski gledano, prepredeno smišljen i dobro kontrolisan. Sve čestitke Demijurgu. Mada je za mene lično najbolja ona radnja koja ne prelazi granice dobrog ukusa, granice radne sobe, naime. Mislim da se ni naša znamenita Ulica Priviđenja neće znatnije presuti preko svojih strogo sankcionisanih međa. I mali prostor je sasvim dovoljan da se ljudi izglupiraju, zar ne? Toliko se dobro zaboravim u linearnom ređanju reči koje mi upućuješ (Jesi li to stvarno ti, Vilma?), da sresti te u tri dimenzije ne predstavlja nikakav izazov. Moram priznati da ovome uveliko doprinosi tvoja briljantna ružnoća. Ružna si kao Simon d’ Bovoar i ležerna kao mrtvac. Ali, za utehu, ja, znaš, nikad nisam video zaista lepu ženu. Šalim se. Uzvraćam kompliment. Nikad nisam video tako lepu ženu kao što si ti. Ne zato što si ti stvarno lepa, nego što si ti stvarno ti. No, to sam već bio rekao. Volim te, Vilma Vivijana, ali ne jamčim da se moja misao do kraja neće izokrenuti u svoju suprotnost. Ko to može znati? Nisam toliko blesav da budem dosledan. Toliko sam i ja o sebi naučio. Znaš, ne bih voleo da ovo počne da liči na neku ljubavnu internet storiju, ali sreo sam te u kritičnom momentu, tek ostavljen od bivše lutke leptirove, sa zdravljem u veoma kritičnom stanju i do zadrtosti kritički raspoložen prema svemu. Dokaz: Pomislio sam: Šteta što u mesari Dim nema mesa nego drže samo fotke hleba. Prosto ne znaš šta je na crno-belim fotografijama, đevrek ili ipak izmet. Srećom, prodaju mrvice hleba sa trpeze bogatih u onim malim kesicama za konzervans. Ali kolona u redu za čekanje je ono što ubija. Sa starcima koji tako malo jedu da počinju da liče na ptice i sa po kojim mladim čovekom koji izgleda beskrajno star da ga samo pažljivi pogled, kakvih u našoj ulici nema, može raskrinkati. U Ul. priviđenja (jer dalje nećemo ići, već smo rekli da je ovo galaktički ustupak faktografiji) mladi ljudi se prave da su stari kako se ne bi razlikovali od drugih. Godinama zatomljavana, teoretski moguća vedrina izazvala bi opšte zgražavanje, čuđenje i prezir, i možda bi neko iz reda pred mesarom Dim ispustio svoju frapiranu dušu na donje ispuste uz jedno zvučno kljok. (Vilma, ne bih hteo da te izlažem radioaktivnom zračenju reči čiju su denotati pogani. Ali ko god je video našu ulicu, potvrdiće da je moj izveštaj baziran na činjenicama. ) Jadnice, ti si bila nazvala juče, a moja majka se predstavila da mi je žena. Spustila si slušalicu. Žena, koja se prvo pravila da mi je majka a sad je toliko zloćudna kao prava-pravcata bračna saputnica, je, može biti, muškarac koji se pretvara da je žensko. S njom nemam ništa zajedničko osim kupatila. Kuhinju već dugo ne upotrebljavamo. Svako se zavuče u svoju rupu, gricka vreme iz konzervans vrećica a ostalo ne znam. Ona gleda TV, odakle joj se diktira novi divni recept za kolače koji će ostati mrtvo slovo na papiru, a ja surfujem po površini života, sve po inter mreži, za moj um, u prirodnim okolnostima, nedostižnom brzinom. Ušla je bez kucanja i kao nevešt glumac izdeklamovala: Kome da kažem da me bole leđa? Kome sam imala, već sam rekla. Ne znam, nađi nekog. Bilo mi je žao što sam ovako grub ali bilo kakvo neispoljavanje grubosti, ona bi shvatila kao poziv. Izigravajući četvoronošca, okrenula bi se da je zaposednem od nazad. A tom iskušenju bih teška srca odoleo. Ne zameri, ipak sam ja samo gnomek, ma šta ta reč značila. Sirota nevaljalica, kome je ona potrebna? I zašto gnomi tako pedantno izveštavaju o svojim bolestima? Kakvu reakciju možeš izazvati kod sagovornika? Želiš li da te sažaljeva? Ova vrsta raporta izaziva u slušaoca blagotvorno osećanje utehe. I dok se lice sapatnički krevelji, tzv. duša se veseli: Eto, ne boli samo mene, boli i njega. Ne znam, nađi nekog!, zarežah nedvosmisleno da je ustuknula. A iz trbuha rekoh mnogo blaže, već i zbog toga što sam se obraćao sebi: Nemam ja vremena za seks. Dotle sam dogurao. Žali me, moja draga nepoznanico. Žali me, Vilma Vivijana. Ali priznaj da sam u pravu. Dok se tako praćakam u sred strasti, jureći ka sioranovskom majmunskom kriku, šta znam o sebi, osim da sam zaposednut. Telo se okupa u milosti, najvećoj za koju znamo, kratkoj kao fleš. U tom silnom momentu, ako kažeš pravu reč, mislim da te može čuti cela Vaseljena. Ja sam tako poslao poruku: Ne znam ko sam, pa zatim: Ima li koga? S.O.S... Možda nisam dobro podesio prijemnike, ali jedno je sigurno, ostao sam bez odgovora. Neko će reći: Pa, i to je možda neki odgovor. Žena koja je jedno vreme, potpuno se izgubivši u svojoj ulozi, glumila da mi je majka, koja je posle kratke pauze tvrdila da mi je žena, preuzela je od skoro teret nove zablude i radikalno izmenila držanje. Sad mi je, naime, kćer. Upada mi u kabinet (ponekad tako zovem prazninu kojoj su moja ticala odredila granice) kad hoće i kako joj se hoće. A kako joj se hoće, možeš misliti. Sad je na nivou jednogodišnjeg deteta. U njoj ima toliko energije da mi je prosto muka. Ne mogu da je izvodim za bela dana. Smejaće mi se starci. Nasmejao sam se jednom dedi, koji se nasmejao svojim zubalom osteoporoznog mladića, kad je video da moja majka, žena, odnosno kćer, uzima sve na šta naiđe i stavlja u usta. Pasi, pasi, ljubi te tata, barem trave ima!, rekoh, trijumfalno gledajući u starca. Ovaj je otišao s tvrdom namerom da ovo nekome saopšti. Kao da je u pitanju Sveto znanje. Sa kolena na koleno a u pravcu deponije. Od tada devojčicu izvodim tek kad padne veče. Kao šišmiša. Po ceo dan spava jer sam uobičajio da joj odmah izjutra uspem izmrvljenu tabletu apaurina u flašicu. Ali, zato se od večeri smucamo po pomrčini kao lopovi. Ona je postala obazriva. Čini mi se, od juče porasle su joj oči. A uši da vidiš, kao antenice na glavi animiranog vanzemaljca. U mraku smo bezbedni, manijaci nas izbegavaju, nije im svejedno kad vide odraslog gnoma na čijim ramenima žena glumi derište i ušima, satelitskim antenama, hvata šumove bezdna. Manijaci plaše samo starce, iz njih mogu da izvuku najveću korist. Dajem ti pet novčanica straha, velikih, crvenih, samo dođi i prepadni me. Čovek se polakomio, to je bilo baš juče, sinoć, udahnuo duboko, duboko, još dublje, i dunuo kao vuk iz priče o tri praseta. Ali, pošto nije bilo kućice, nije bilo ničega ni da se oduva. Osim toga, bio sam već u stanju totalne konsternacije zbog svog položaja, zbog svog ležećeg položaja tu, pod zvezdama. Ali nije me razočarao. Nisam ništa ni očekivao. Rekoh mu nazdravlje i produžih dalje pod pritiskom nogu devojčice koja mi je sedela za vratom i pretila da me uguši svojim butinicama. Na kakve sve spodobe možeš naići noću! Šteta što sam tako nezainteresovan za seks, inače šetaju se gnomske fukse uzbudljivog torza. (Vidi, Vilmice, već odavno ovo između nas nije igra, mi jedno drugome možemo dati ono što sami za sebe nemamo. Zato neću okolišiti. Ionako već dovoljno gubim. Misli ti šta hoćeš. I da sam impotentan, i da sam prepotentan, ali istina je, a ti me pobij ako možeš, da su ženske grudi najveća optička varka koju je Bog izmislio. Avaj, koliko puta iza izvanredno nateklih žlezda nisam naišao ni na kakve grudi. Ako razumeš šta hoću da kažem. Ti si ravna kao daska. Video sam. Ne očajavaj. Naučnici rade na posebnom hormonu od kojeg rastu samo prsa. Priča se da su izolovali sastojke enzima iz tajlandskog krompira koji rešava ovaj problem. Zbogom, skalpeli, zbogom, noževi, dobar dan, krompiri! A ako ti se do tad koža lica malko otrombolji, ne brini, biće lifting pomada. Mala biološka pena za brijanje.) Izgled gnomskih lutkica u potpunosti odgovara našem ukusu, koji je opet fabrički proizvod propagandne industrije tzv. masovne kulture. Nije ni čudo što nam se dopadaju drolje. Sve tu kipi od erotičnosti koja se presipa preko jednostavnog cenovnika usluga. Kao puna čaša alhemijske tekućine koja vri iz sebe i dimi se, a sve to curi po krezubim, po iscerenim, po požudnim, po nestrpljivim licima iz naše ulice. Neću da ti pričam detalje. Zainteresovao se nisam iz već poznatih razloga, seksualno sam atrofirao, na ramenima mi cupka kći, ali i zbog toga što ovaj detenosac ima izuzetno oštar njuh, a devojke su zračile opor lešinarski odorans u pojasu od preko pet metara. Izvini na frivolnim slikama. Ja samo citiram svoja čula. Kad se vidimo sledećeg puta, želim da raskinemo. Zapašćemo u poljubac dragoceniji i čemerniji nego išta na svetu. Eto vidiš, nismo nikad bili zajedno, ali smo se na ulici prepoznali kao ljudi istog soja, ti si doznala moju emailiranu hadresu, (Flinstones@yahoo.com) i sledeći put kad se sretnemo – raskid. Zapravo, sve je započelo u glavi, odvijalo se u glavi i mesto zločina je isto tu. Nisu gnomi dorasli ljubavi. A ipak svi bivaju uvučeni u nepravednu borbu bez ikakvog izgleda da iz ringa izađu kao pobednici. A zašto to ludo božanstvo, ta Ljubav, povuče ka obali izabranike, nosi ih jedan deo puta na krestama apsolutne radosti i zatim ih davi. Zašto? Verovatno traži da se identifikujemo sa njom. Takva su božanstva. Ona bi da budemo ona. Dolazim u iskušenje da napišem veliko slovo (Ona), ali postmodernizam mi to ne bi oprostio. A ni ti. A ni ja samom sebi, kad malo bolje razmislim. Dugačko je moje emajl pismo. Možda neće stati u red clip-board. Ali nekako moje će te reči naći i bućnuti se u tvoju kožu. Jer ti si njihov izvor i one ti hrle. Bez tebe ni njih ne bi bilo. Ali izvor sam i ja. Ja ih smišljam, od mene se krune. Ispada da smo ti i ja Jedno. Vidiš! Ne stidim se više da napišem veliko slovo. Ipak, postoji reč koja grli sve jezike. Ali ne bih preterivao sa tim. Odao sam se. Go sam do besvesti. Poimaš? Juče sam imao veoma ružnu krizu. Došao sam u stanje neviđene apatije, isključio turbine, jedno po jedno postrojenje zatvorio, ostao sam sam i prazan, obasjan nestvarnim polarnim svetlom, na travnatoj visoravni bez poređenja. Prisilio sam sebe da ćutim. Rekao sam sebi: Ćuti i shvativši da sam opet nešto rekao, ugrizao sam se za usnu. Rešio sam da tu ostanem. Ionako nemam kud. Od tog momenta ti pišem gleđosano pismo. Pišem sve što mi padne na pamet. Po teoriji verovatnoće nema nikakve šanse da mi padne na pamet nešto spektakularno. I nemam cilj. Šta više, ni ja samom sebi nisam cilj. Nešto mi govori da se i tu krije neka nepodnošljiva banalnost. Evo pada mi na pamet to da nos postoji samo zato da se nekud upravi. Posmatraj šta rade nosevi. Kuckaju, kljucaju mrvice ovog neverovatnog, strašnog sveta. Sviđa mi se tvoj nos. Tvoj nos je tvoj. To se stvarno vidi jednom u životu. Doduše, njime paraš oblake, ali oblaci ti pripadaju i sve ono iznad. Tvoj veličanstveni, veliki nos zaboden je u sam centar sveta. Kao da postoji samo on i kao da ga jedino zanima koliko je na koju nosnicu udahnuo, koliko izdahnuo. Nos koji će umeti da se pozdravi s dušom kad se jednom budu rastajali. Sem ako ova ne ode nekom tajnom stazom. Znaš ti. Izvini što te idealizujem. Ti si mi nit o kojoj visim u ovom bezdanu, bez koje bih tresnuo i to padanje bi trajalo do u večnost. Na zelenoj travi, u visoravni čela, obasjan polarnom svetlošću, ostao sam bez svega. Tlo se izmaklo. Izmakla se zelena trava i čelo, polarna svetlost je šmugnula u neki drugi teatar. Ostala mi je nit, tanka, paučinasta, krhka kao da je od stakla. I jedini način da je ne izgubim je ovo kapanje. Izvuci me odavde, Vilma Vivijana, ogledalo. Za miloga boga, izvuci me.

Vilma, ogledalo. Naša dva ulaza deli samo mesara Dim. Imamo sreće što se nismo i lično upoznali. Jedva da smo se sreli, klimnuli glavama i produžili svako svojim putem. Ja sam zbunjen ušao u pogrešan ulaz, ti u onaj preko puta, valjda na posao. Čini mi se da je dijapazon našeg pomeranja, satelitski gledano, prepredeno smišljen i dobro kontrolisan. Sve čestitke Demijurgu. Mada je za mene lično najbolja ona radnja koja ne prelazi granice dobrog ukusa, granice radne sobe, naime. Mislim da se ni naša znamenita Ulica Priviđenja neće znatnije presuti preko svojih strogo sankcionisanih međa. I mali prostor je sasvim dovoljan da se ljudi izglupiraju, zar ne? Toliko se dobro zaboravim u linearnom ređanju reči koje mi upućuješ (Jesi li to stvarno ti, Vilma?), da sresti te u tri dimenzije ne predstavlja nikakav izazov. Moram priznati da ovome uveliko doprinosi tvoja briljantna ružnoća. Ružna si kao Simon d’ Bovoar i ležerna kao mrtvac. Ali, za utehu, ja, znaš, nikad nisam video zaista lepu ženu. Šalim se. Uzvraćam kompliment. Nikad nisam video tako lepu ženu kao što si ti. Ne zato što si ti stvarno lepa, nego što si ti stvarno ti. No, to sam već bio rekao.
Volim te, Vilma Vivijana, ali ne jamčim da se moja misao do kraja neće izokrenuti u svoju suprotnost. Ko to može znati? Nisam toliko blesav da budem dosledan. Toliko sam i ja o sebi naučio. Znaš, ne bih voleo da ovo počne da liči na neku ljubavnu internet storiju, ali sreo sam te u kritičnom momentu, tek ostavljen od bivše lutke leptirove, sa zdravljem u veoma kritičnom stanju i do zadrtosti kritički raspoložen prema svemu. Dokaz: Pomislio sam: Šteta što u mesari Dim nema mesa nego drže samo fotke hleba. Prosto ne znaš šta je na crno-belim fotografijama, đevrek ili ipak izmet. Srećom, prodaju mrvice hleba sa trpeze bogatih u onim malim kesicama za konzervans. Ali kolona u redu za čekanje je ono što ubija. Sa starcima koji tako malo jedu da počinju da liče na ptice i sa po kojim mladim čovekom koji izgleda beskrajno star da ga samo pažljivi pogled, kakvih u našoj ulici nema, može raskrinkati. U Ul. priviđenja (jer dalje nećemo ići, već smo rekli da je ovo galaktički ustupak faktografiji) mladi ljudi se prave da su stari kako se ne bi razlikovali od drugih. Godinama zatomljavana, teoretski moguća vedrina izazvala bi opšte zgražavanje, čuđenje i prezir, i možda bi neko iz reda pred mesarom Dim ispustio svoju frapiranu dušu na donje ispuste uz jedno zvučno kljok.
(Vilma, ne bih hteo da te izlažem radioaktivnom zračenju reči čiju su denotati pogani. Ali ko god je video našu ulicu, potvrdiće da je moj izveštaj baziran na činjenicama. )
Jadnice, ti si bila nazvala juče, a moja majka se predstavila da mi je žena. Spustila si slušalicu. Žena, koja se prvo pravila da mi je majka a sad je toliko zloćudna kao prava-pravcata bračna saputnica, je, može biti, muškarac koji se pretvara da je žensko. S njom nemam ništa zajedničko osim kupatila. Kuhinju već dugo ne upotrebljavamo. Svako se zavuče u svoju rupu, gricka vreme iz konzervans vrećica a ostalo ne znam. Ona gleda TV, odakle joj se diktira novi divni recept za kolače koji će ostati mrtvo slovo na papiru, a ja surfujem po površini života, sve po inter mreži, za moj um, u prirodnim okolnostima, nedostižnom brzinom. Ušla je bez kucanja i kao nevešt glumac izdeklamovala: Kome da kažem da me bole leđa? Kome sam imala, već sam rekla. Ne znam, nađi nekog. Bilo mi je žao što sam ovako grub ali bilo kakvo neispoljavanje grubosti, ona bi shvatila kao poziv. Izigravajući četvoronošca, okrenula bi se da je zaposednem od nazad. A tom iskušenju bih teška srca odoleo. Ne zameri, ipak sam ja samo gnomek, ma šta ta reč značila. Sirota nevaljalica, kome je ona potrebna? I zašto gnomi tako pedantno izveštavaju o svojim bolestima? Kakvu reakciju možeš izazvati kod sagovornika? Želiš li da te sažaljeva? Ova vrsta raporta izaziva u slušaoca blagotvorno osećanje utehe. I dok se lice sapatnički krevelji, tzv. duša se veseli: Eto, ne boli samo mene, boli i njega. Ne znam, nađi nekog!, zarežah nedvosmisleno da je ustuknula. A iz trbuha rekoh mnogo blaže, već i zbog toga što sam se obraćao sebi: Nemam ja vremena za seks. Dotle sam dogurao. Žali me, moja draga nepoznanico. Žali me, Vilma Vivijana. Ali priznaj da sam u pravu. Dok se tako praćakam u sred strasti, jureći ka sioranovskom majmunskom kriku, šta znam o sebi, osim da sam zaposednut. Telo se okupa u milosti, najvećoj za koju znamo, kratkoj kao fleš. U tom silnom momentu, ako kažeš pravu reč, mislim da te može čuti cela Vaseljena. Ja sam tako poslao poruku: Ne znam ko sam, pa zatim: Ima li koga? S.O.S... Možda nisam dobro podesio prijemnike, ali jedno je sigurno, ostao sam bez odgovora. Neko će reći: Pa, i to je možda neki odgovor.
Žena koja je jedno vreme, potpuno se izgubivši u svojoj ulozi, glumila da mi je majka, koja je posle kratke pauze tvrdila da mi je žena, preuzela je od skoro teret nove zablude i radikalno izmenila držanje. Sad mi je, naime, kćer. Upada mi u kabinet (ponekad tako zovem prazninu kojoj su moja ticala odredila granice) kad hoće i kako joj se hoće. A kako joj se hoće, možeš misliti. Sad je na nivou jednogodišnjeg deteta. U njoj ima toliko energije da mi je prosto muka. Ne mogu da je izvodim za bela dana. Smejaće mi se starci. Nasmejao sam se jednom dedi, koji se nasmejao svojim zubalom osteoporoznog mladića, kad je video da moja majka, žena, odnosno kćer, uzima sve na šta naiđe i stavlja u usta. Pasi, pasi, ljubi te tata, barem trave ima!, rekoh, trijumfalno gledajući u starca. Ovaj je otišao s tvrdom namerom da ovo nekome saopšti. Kao da je u pitanju Sveto znanje. Sa kolena na koleno a u pravcu deponije. Od tada devojčicu izvodim tek kad padne veče. Kao šišmiša. Po ceo dan spava jer sam uobičajio da joj odmah izjutra uspem izmrvljenu tabletu apaurina u flašicu. Ali, zato se od večeri smucamo po pomrčini kao lopovi. Ona je postala obazriva. Čini mi se, od juče porasle su joj oči. A uši da vidiš, kao antenice na glavi animiranog vanzemaljca. U mraku smo bezbedni, manijaci nas izbegavaju, nije im svejedno kad vide odraslog gnoma na čijim ramenima žena glumi derište i ušima, satelitskim antenama, hvata šumove bezdna. Manijaci plaše samo starce, iz njih mogu da izvuku najveću korist. Dajem ti pet novčanica straha, velikih, crvenih, samo dođi i prepadni me. Čovek se polakomio, to je bilo baš juče, sinoć, udahnuo duboko, duboko, još dublje, i dunuo kao vuk iz priče o tri praseta. Ali, pošto nije bilo kućice, nije bilo ničega ni da se oduva. Osim toga, bio sam već u stanju totalne konsternacije zbog svog položaja, zbog svog ležećeg položaja tu, pod zvezdama. Ali nije me razočarao. Nisam ništa ni očekivao. Rekoh mu nazdravlje i produžih dalje pod pritiskom nogu devojčice koja mi je sedela za vratom i pretila da me uguši svojim butinicama. Na kakve sve spodobe možeš naići noću! Šteta što sam tako nezainteresovan za seks, inače šetaju se gnomske fukse uzbudljivog torza. (Vidi, Vilmice, već odavno ovo između nas nije igra, mi jedno drugome možemo dati ono što sami za sebe nemamo. Zato neću okolišiti. Ionako već dovoljno gubim. Misli ti šta hoćeš. I da sam impotentan, i da sam prepotentan, ali istina je, a ti me pobij ako možeš, da su ženske grudi najveća optička varka koju je Bog izmislio. Avaj, koliko puta iza izvanredno nateklih žlezda nisam naišao ni na kakve grudi. Ako razumeš šta hoću da kažem. Ti si ravna kao daska. Video sam. Ne očajavaj. Naučnici rade na posebnom hormonu od kojeg rastu samo prsa. Priča se da su izolovali sastojke enzima iz tajlandskog krompira koji rešava ovaj problem. Zbogom, skalpeli, zbogom, noževi, dobar dan, krompiri! A ako ti se do tad koža lica malko otrombolji, ne brini, biće lifting pomada. Mala biološka pena za brijanje.) Izgled gnomskih lutkica u potpunosti odgovara našem ukusu, koji je opet fabrički proizvod propagandne industrije tzv. masovne kulture. Nije ni čudo što nam se dopadaju drolje. Sve tu kipi od erotičnosti koja se presipa preko jednostavnog cenovnika usluga. Kao puna čaša alhemijske tekućine koja vri iz sebe i dimi se, a sve to curi po krezubim, po iscerenim, po požudnim, po nestrpljivim licima iz naše ulice. Neću da ti pričam detalje. Zainteresovao se nisam iz već poznatih razloga, seksualno sam atrofirao, na ramenima mi cupka kći, ali i zbog toga što ovaj detenosac ima izuzetno oštar njuh, a devojke su zračile opor lešinarski odorans u pojasu od preko pet metara. Izvini na frivolnim slikama. Ja samo citiram svoja čula.
Kad se vidimo sledećeg puta, želim da raskinemo. Zapašćemo u poljubac dragoceniji i čemerniji nego išta na svetu. Eto vidiš, nismo nikad bili zajedno, ali smo se na ulici prepoznali kao ljudi istog soja, ti si doznala moju emailiranu hadresu, (Flinstones@yahoo.com) i sledeći put kad se sretnemo – raskid. Zapravo, sve je započelo u glavi, odvijalo se u glavi i mesto zločina je isto tu. Nisu gnomi dorasli ljubavi. A ipak svi bivaju uvučeni u nepravednu borbu bez ikakvog izgleda da iz ringa izađu kao pobednici. A zašto to ludo božanstvo, ta Ljubav, povuče ka obali izabranike, nosi ih jedan deo puta na krestama apsolutne radosti i zatim ih davi. Zašto? Verovatno traži da se identifikujemo sa njom. Takva su božanstva. Ona bi da budemo ona. Dolazim u iskušenje da napišem veliko slovo (Ona), ali postmodernizam mi to ne bi oprostio. A ni ti. A ni ja samom sebi, kad malo bolje razmislim.
Dugačko je moje emajl pismo. Možda neće stati u red clip-board. Ali nekako moje će te reči naći i bućnuti se u tvoju kožu. Jer ti si njihov izvor i one ti hrle. Bez tebe ni njih ne bi bilo. Ali izvor sam i ja. Ja ih smišljam, od mene se krune. Ispada da smo ti i ja Jedno. Vidiš! Ne stidim se više da napišem veliko slovo. Ipak, postoji reč koja grli sve jezike. Ali ne bih preterivao sa tim. Odao sam se. Go sam do besvesti. Poimaš? Juče sam imao veoma ružnu krizu. Došao sam u stanje neviđene apatije, isključio turbine, jedno po jedno postrojenje zatvorio, ostao sam sam i prazan, obasjan nestvarnim polarnim svetlom, na travnatoj visoravni bez poređenja. Prisilio sam sebe da ćutim. Rekao sam sebi: Ćuti i shvativši da sam opet nešto rekao, ugrizao sam se za usnu. Rešio sam da tu ostanem. Ionako nemam kud. Od tog momenta ti pišem gleđosano pismo. Pišem sve što mi padne na pamet. Po teoriji verovatnoće nema nikakve šanse da mi padne na pamet nešto spektakularno. I nemam cilj. Šta više, ni ja samom sebi nisam cilj. Nešto mi govori da se i tu krije neka nepodnošljiva banalnost. Evo pada mi na pamet to da nos postoji samo zato da se nekud upravi. Posmatraj šta rade nosevi. Kuckaju, kljucaju mrvice ovog neverovatnog, strašnog sveta. Sviđa mi se tvoj nos. Tvoj nos je tvoj. To se stvarno vidi jednom u životu. Doduše, njime paraš oblake, ali oblaci ti pripadaju i sve ono iznad. Tvoj veličanstveni, veliki nos zaboden je u sam centar sveta. Kao da postoji samo on i kao da ga jedino zanima koliko je na koju nosnicu udahnuo, koliko izdahnuo. Nos koji će umeti da se pozdravi s dušom kad se jednom budu rastajali. Sem ako ova ne ode nekom tajnom stazom. Znaš ti. Izvini što te idealizujem. Ti si mi nit o kojoj visim u ovom bezdanu, bez koje bih tresnuo i to padanje bi trajalo do u večnost. Na zelenoj travi, u visoravni čela, obasjan polarnom svetlošću, ostao sam bez svega. Tlo se izmaklo. Izmakla se zelena trava i čelo, polarna svetlost je šmugnula u neki drugi teatar. Ostala mi je nit, tanka, paučinasta, krhka kao da je od stakla. I jedini način da je ne izgubim je ovo kapanje.
Izvuci me odavde, Vilma Vivijana, ogledalo. Za miloga boga, izvuci me.