 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Koleginica Goblena slučajno zatvara Vilmu na terasu
Izašla sam na vazduh, Sunce je kroz oblak bacilo svoju svetlosnu Amorovu strelicu pravo
k meni. I dok me je laserski zrak sekao dijagonalno na dva nejednaka dela, ja sam bila na onoj granici šoka koja se preliva u čistu religioznost.
Fred, ogledalo. Desila se strašna stvar. Znaš da se na poslu zatvorim u svoj kabinet čim završim s časovima. Usput, ne predajem više Teoriju štrcaljki već Pneumoniju balona. Zamisli, ima polaznika. Ko bi rekao da će Pneumonija balona nekoga zainteresovati. To, uostalom, i nije nauka nego nesuvisli spoj reči. Veliki je ovo grad. Što besmisleniji kurs, to više učenika. Poznato ti je da na poslu imam veliku terasu. Da, onu na drugom spratu sa koje može da se skače. Nisi valjda zaboravio da ta terasa gleda na smokvu, Drvo zaborava? Kako skočim, tako upadnem u krošnju. Kraš! Volim da zažmurim dok padam, tako pad duže traje. Kad buba-mare otvore padobrane, padaju dugo, dugo. Nije loše pretvoriti se s vremena na vreme u bubu, makar i u onu bez krila. Ah, da, strašna stvar. Jutros me je koleginica Goblena zatvorila na rečenu terasu. Iz čiste nepatvorene pakosti. Izašla sam na vazduh, Sunce je kroz oblak bacilo svoju svetlosnu Amorovu strelicu pravo k meni. I dok me je laserski zrak sekao dijagonalno na dva nejednaka dela, ja sam bila na onoj granici šoka koja se preliva u čistu religioznost. Eh. A onda sam čula kako je mehanizam za zatvaranje staklenih vrata škljocnuo. Moja reakcija je bila praznina. Znaš da se ja nikada ne ljutim na gnome. Mada žalim pomalo zbog toga. Ali, na koga da se naljutim? Jadna Goblena. U nedostatku autentičnih osećanja, njoj je i pakost neki hepening. Čak su se i polaznici slatko smejali što me vide zatvorenu. Jes’, ali ne znaju oni moje insektomorfoze. Međutim, sačekaću da padne noć. Ne smem da skačem sa terase na očigled sveta. Moglo bi se desiti da me zavole. Ne bi mi baš služilo na čast da me gnomi obožavaju. To se desi jednom-dvaput u pisanoj istoriji, najviše triput. Ne više od četiri puta.
Izvini, Fred, uhvatila me je letargija, dođe mi da bacim ovaj lap-top, nemam želju čak ni tebe da vidim. Šta imam da te gledam? Imaš lice. Ne znaš ko si. Da ti je barem lepo lice, nego rošav si, brate mili. Šugava je to sreća. Imaš čoveka na kraju ruke a on ružan kao pas. Šalim se. Ja uopšte ne znam šta je lepo a šta ružno. Uostalom, gadan je čovek kojega ti se gadi i pogledati. Meni se gade gno-manekeni, gnomići. Gnomanekenke su vidno ružne ispod lepih spužvastih slojeva derme. Tu su sudbine i buduće boleštine transparentnije od umrlica ili anamneza. Već i na licu deteta-gnoma možeš videti kakav će život imati. Na kraju krajeva, ipak, to je samo lice, zar ne? Ujdurma gena. Zar je bitno kakav ti je kavez? Meni je stalo jedino da se izmet redovno čisti. Zato mi gnomi i propadamo što fekalije niko ne izbacuje. Samo izmećemo, izmećemo, izmećemo.
Striptizeta u crtanom filmu, recikliram, sečem u mnemogenične trake snimke sa svoje terase, čekam da me Goblena otključa. Ili bilo ko.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
