 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Fred se seća lepe komšinice i upušta se u prepisku
Pišem ti jer nemam pametnija posla. Možda sam mogao da čitam. To je idealan način za samozaboravljanje. Kroz mnoštvo soba doneseš nevidljive sveće u svoj vlažni podrum. Nešto te promeni. Islika ti lice pa si lepši. Ipak, evo, pišem ti. Mogao sam da pišem i nekom drugom. U neku ruku to bi opet bila ti.
Vilma. Sviđa mi se na tebi to što ti nisi ti. Ti si malo više od sebe. Možda si čak i mnogo više od sebe. A to se retko viđa. Po cenu da napravim lošu aporiju, sad bih istu stvar rekao i ovako: Sviđa mi se na tebi to što ti nisi više od sebe, nego si ti tačno ti. A to se retko viđa. Pa čak i ako nisi ništa posebno, ti taman staješ u svoju kožu i ne ideš preko nje. Ne samo da se to retko viđa, nego ja još nikad nisam video da neko tako nosi svoju košuljicu. Ljudi obično zagrnu kožu kao da idu na piknik, a što je vetar može začas odneti, nikom ništa. Ili kao kožuh. Kao da idu da čuvaju ovce. Pogrbe se pod nepromočivom kabanicom najbolje marke a da ni najmanje nisu ponosni na ovu fantastičnu činjenicu. Na primer: Kuća ti prokaplje, garaža ti prokaplje, duša ti prokaplje, a koža, vidiš, ne. Ti to znaš. Eto, zbog toga te volim. Ako je neko kao što sam ja uopšte sposoban da voli. Čuj ovo! Dođem, recimo, u situaciju da mi neka lutka, dobro sam rekao lutka, izjavi ljubav. Ja se zamislim. Prvo, da li je ona sigurna u to što govori? Drugo, koja ona? Treće, kog mene voli? Četvrto, koliko će to da traje? Ako je danas toliko uporna, znači da će jednoga dana biti mnogo manje uporna. I šta se desi? Dok se ja tako premišljam, lutka se postidi i na prstima ili uz tresku potpetica zauvek nestane iz mog života. Života? Jesam li rekao života? To je prava hipokrizija. Kako sam mogao da upotrebim ovu reč? Trebalo je reći iz mog linearnog obitavanja na ovoj kugli otvrdlih gasova. Ali na šta bi to ličilo da sam rekao: Nestala je zauvek iz mog linearnog obitavanja na kugli otvrdlih gasova? Ko bi me shvatio ozbiljno? U prirodi se malo zaboravimo. Izgleda da je ovo nekakva šifra. Zaboraviti se. Da, da. Čim zaboraviš ko si, dobro se osećaš. Potpuno zaboravljen od sebe, sav si blažen. Premda nisi svestan da si blažen pošto si samog sebe zaboravio. Dakle, upšte nisi u dobrom raspoloženju iz prostog razloga što nema nikog da ovu činjenicu konstatuje. Dok konstatuješ, kapituliraš. Kreneš s pitanjima: Dobro raspoložen? Ja…? Uh. Šta veliš? Baš sam jadan.
Pišem ti jer nemam pametnija posla. Možda sam mogao da čitam. To je idealan način za samozaboravljanje. Kroz mnoštvo soba doneseš nevidljive sveće u svoj vlažni podrum. Nešto te promeni. Islika ti lice pa si lepši. Ipak, evo, pišem ti. Mogao sam da pišem i nekom drugom. U neku ruku to bi opet bila ti. Sve hoću da čitam, uzmem knjigu i odmah imam i ja nešto da kažem. Zamisli, ja o svemu imam neko prokleto mišljenje. Međutim, nije to toliko mišljenje koliko puki komentar koji proizlazi iz trenutnih okolnosti. Žali me. Dabome. Barem sažaljenje zaslužujem.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
