Frede, ogledalce moje razbijeno! Imam i ja želju: da ti ispričam vic. Čuj! Bili muž i žena i u dokonom, glupom času, kakvih je kod supružnika mnogo, muž priupita svoju životnu saputnicu:
Draga, šta bi radila da nam preko svih medija sad objave: Za pet minuta - smak sveta! Približava se asteroid veličine Zemljinog meseca. Smak sveta! Smak sveta!
Usisala bih kuću, jasna stvar , reče ona i ne pogledavši ga. A ti?
Vodio bih ljubav s tobom, mila! usklikne zaljubljeni muž, kao da se to samo po sebi razume. Ali, ljubavi, šta bi radio ostala 3 minuta?
Eto.

Znači, ona protuva od prošle noći si bio ti? Ne mogu da verujem da tako loše izgledaš! Kao nekakav starac. Puki siromah. Eh, šta ti je život! Novih ljudi ima samo u knjigama o renesansi. Beti ti je uzela ne samo nevinost, nego i sve ostalo. Baksuze moj jadni. Idi u crkvu i moli se. Tu čak i gnom izgleda lepše.
Moram ti ispričati nešto što će te razveseliti. Uostalom, sve smo rekli jedno drugom. Manje ili više. Vreme je da svršimo. Pući će nam e-mail box kako kakav elektronski himen.
Evo ti te smejurije:
Nakon što si Beti objasnio da je jedno s govnetom i ona zamišljeno otišla, dakle, te noći, crne, valpurgijske, na svetu Valpurgu, sa sve drugama svojim, Beti je dojezdila do mog Drveta. Veštice su pevale lascivne pripeve, stenjale u grčevima i masturbirale na svojim metlama. Sve u nekom bolnom kovitlacu koji je bio više tragičan nego strašan. Shvatih da prizivaju Jarca i da on treba da siđe sa zodijački zamišljenog nebeskog svoda. Dok su one, uzete od htonskih sila, tako galamile, ne sa neba nego iz žbuna dotrči tamna krupna prilika koja je do Drveta zaudarala. (Znaš kako imam osetljiv nos.) Hod sitan, sa kao nekim polučučnjevima, nespretan, bio mi je pomalo poznat. Beše to On, rogovima i bradom, Jarac, strašni Satana. Strah i trepet svih poznatih civilizacija, minjon hrišćanskog eona. Prdeći i rokćući, on leže u blato a one mu se jedna po jedna podavaše. Vidi ti vraga! rekoh, udobno se namestivši. Ali seansa se tako brzo završila da je to moglo biti i više nego simptomatično. Na šta li me ovo samo podseća? Kada upališe vatru, u koju su bacale plastične kese kako bi više smrdelo, ja u svetlosti Pakla razabrah prvo jedno lice, pa drugo, pa treće. Te jadne žene, zaista ružne, stare i krezube, behu, moj pobro, trafikantkinje iz naše ulice. A Jarac koji otpozadi poče silovito da j... onu tvoju lucprdu, Beti, niko drugi nego Barni!!! Moj pobro! Dokle li je ta literatura dospela! Moj muž i tvoja žena. A mi ništa! Pih, majku mu.
Kad, eto ti njih. Stadoše drečati pod mojim Drvetom. Treba im Akvarijus. Misle da sam ja Akvarijus. Izvinite, ja sam Vilma-Vivijana i nisam odavde.
Vodolijo, ugasi nas, ugasi nas!
Kuš! Kuš! , počnem metanisati od gore i one, (Barni, čuvši moj glas, dade vetra papcima) umorne od majmunisanja, kao da se probudiše i sve krijući pogled, razbežaše se u svim pravcima.

Balavurdija, šta ćeš.