 |
|
 |
|
|
|
|
|
|
|
 |
Manijak pod krošnjom bio je Fred, on govori o nekoj žar-ptici, previli su ga i
Beti je...
Ili sam to bio ja, kučko. Vilma, ljubavi, to sam bio ja. Nisam mislio da dođem. Od dolazaka i odlazaka ne očekujem baš ništa. Odmesečario sam. Bio sam legao ranije. Beti se negde zaturila ili je noćas Sabhat pa je zauzeta. Sanjao sam te. Držala si me za ruku, ja sam padao, a tvoja ruka se kao pupčana vrpca, kao žvaka, teglila u ambisu. Probudio sam se. Prsti su mi bili krvavi, ukočeni od bola. Ležao sam pod jednim drvetom. U krošnji videh žar-pticu, ali je tako brzo odletela, učinilo mi se da je zapravo nestala. Kao da ju je moj pogled obezobličio. Trenutak koliko da merkurski neuron optrči od čula mirisa do centra za čulo mirisa i natrag. Jedan maratonski krug. Dakle, takav blic, fleš, tren, koji je mogao biti i projekcija. Da, da, to je zacelo bila projekcija. Vratio sam se kući gladan, ali kako nisam mogao da zaustavim krvarenje (pitam se samo odkuda meni ovoliko krvi kad jedem samo travu i sličice hrane), odšetao sam do Doma zdravlja, iza ugla Ul. Priviđenja. Za tvoju informaciju, u produžetku je sanatorijum, krematorijum i purgatorijum. Čak je i raj, tvrde u birou za projektovanje, u bliskoj perspektivi. Jedna medicinska sestrica obmotala mi je zavojima celo telo osim prstiju desne ruke. Ali trik je savršeno uspeo. I ovi naši medicinari nešto znaju. Moj automatizam za krvarenje se zbunio i dok sam stigao kući, gotovo mumificiran, izazivajući usput bojažljivo zanimanje, prestao sam da krvarim. Možda sam prestao i da postojim, nisam opazio. Ostavljen mi je prorez za usta i prorez za izmetanje. Sposoban sam ja i za druge stvari. Krivo su me procenili. Naime, kako ću sad da mokrim? Biće bolje da se isplačem. Da ne dođe do pucanja mokraćnog balona. Beti je donela nešto prljavog veša za jelo. Eh, ni veštice više nisu što su nekad bile. Rado se sećam onih crnih mačaka, sušenih šišmiša, stucanih u avanu, krvi bogtepitačije i ostalih crnomagijskih kerefeka. Sramota me je da ti priznam, ali uspela je i da me seksualno iskoristi. No, ipak se nekako iskobeljah iz tog plasta zavoja. Uxur valpurgare pretvorila se u kobilu u času našeg majmunskog mikro big benga. Kako da je se rešim? Ta persona non grata zauzima već previše mesta u mom pismu i što je više mrzim, to je ona prisutnija. Tek što je kobila odgalopirala u pravcu WC-a, već se iz dečje sobe začuo plač. Brza je, nema šta. Tako je to kod nas. Što manje želiš da ti se nešto dešava, to je više šupljih i glupih kakofoničnih zvukova. Upalio sam računar. Isključio Beti. Pustio Mozzarta. Duboko izdahnuo. Preminuo. Konektovao se. Pročitao tvoju poruku sa onoga sveta i napisao rečenicu: Ili sam to bio ja, kučko! Odmah sam dopisao Vilma, ljubavi... da se zna kakvi me demoni opslužuju. Zatim sam ti opisao svoj san. Ja se ne sećam da si mi ti stala na ruku, ako i jesi, utoliko gore po stvarnost, ona već ima toliko talaca. Napokon, više verujem svom srcu nego očima. Ali, gladan sam. Vreme je da jedem. Pripremiću nešto u svojoj radnoj sobi. Da ne vidi Beti. Pustiću sebi krv i popiću je. Uverio sam se da je imam u zalihama.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
